Rakija je proizvod dobijen isključivo alkoholnom fermentacijom i destilacijom i / ili redestilacijom prevrelog kljuka voća i grožđa.
U zavisnosti od upotrebljene sirovine od kojih se proizvode i sadržaja etanola, rakije se razvrstavaju i stavljaju u promet, kao:
1) rakije od voća,
2) rakije od grožđa,
3) rakije od šumskih plodova,
4) rakije od žitarica,
5) rakije od ostalih poljoprivrednih sirovina,
Svaka od ovih grupa rakija se dalje deli na podgrupe i to:
1. Rakije od voća:
1) rakije od koštičavog voća: šljive (šljivovica), kajsije, breskve, višnje i trešnje
2) rakije od jabučastog voća: jabuke, kruške, dunje
3) rakije od jagodastog voća: jagode, maline, kupine, ribizle, ogrozda, borovnice, i dr.
4) rakije od bobičastog voća: maginja itd.
2. Rakije od grožđa:
1) vinjak
2) lozovača (lozova rakija)
3) vinovica
4) komovica
5) drožđenka
6) brandy (Weinbrand) i
7) rakija od suvog grožđa
3. Specijale rakije:
1) travarica
2) klekovača
3) lincura
4) anisonka
5) mastika
6) kimovača
7) ostale specijalne rakije
4. Rakije od žitarica:
1) viski
2) korn
3) dopelkorn
5. Rakije od ostalih poljoprivrednih sirovina;
1) rum
2) arak
3) tekila
Početak konzumiranja jakih alkoholnih pića na ovim prostorima datira iz vremena doseljavanja Slovena, u VII veku. Oni sa sobom donose naviku konzumiranja alkoholnih pića.
Prvi pisani podaci o proizvodnji rakije na području Srbije nalaze se u čuvenom Dušanovom zakoniku (1354.god.). Naime, u paragrafu 166, koji govori „o pijanicama“, spominju se oštre kazne za prekomerno uživanje u kapljici. Iako nije strogo definirana vrsta pića, bitno je imati na umu da su u to vreme procesi destilacije bili poznati među učenim ljudima. Zatim, treba istaći da je u doba osmanlijske okupacije postojala naplata taksi na kazane za pečenje rakije u vrednosti od 12 aspri!
Veliki skok proizvodnje i konzumacije rakija na Balkanu, vezuje se za drugu polovinu XVI veka, kada su se u Srbiji počele otvarati prve kavane. Proizvodnja je, iako i dalje primitivna, dobijala na masovnosti.
Vek i po kasnije između dva srpskog ustanka, i kasnije po konačnom oslobađanju od Turaka, dolazi do drugog istorijskog povećanja proizvodnje i potrošnje srpskih rakija. Ovu pojavu prati i nagli razvoj srpskog voćarstva, što svakako daje „na težini“ celokupnom rakijskom fenomenu.
Kada se priča o proizvodnji rakija i aparaturi koja se koristila, usmena kazivanja prenošena generacijama i oskudna dokumentacija, govore o tome da su se rakije u srednjem veku "pekle" u kazanima od pečene gline, dok se transport alkoholno-vodnih para vršio kroz drvenu "lulu ", ka impovizovanoj tabarci. Do značajnijeg pomaka u usavršavanju aparature, dolazi krajem IXX veka, kada domaći proizvođači počinju da preuzimaju inovacije iz Austrougarske i posebno Francuske, koja je već bila nadaleko poznata po svojim kazanima „šarantskog“ tipa. Nakon Drugog svetskog rata, dolazi do modernizacije aparature, pa seoska domaćinstva i novoosnovani kombinati, nabavljaju aparaturu po standardima potrebnim za dobivanje kvalitetnih voćnih rakija.
